Яндекс.Метрика Слова Сандерсона о "Памяти Света" - Страница 7

Цитадель Детей Света. Возрождённая

Цитадель Детей Света. Возрождённая

Новости:

Потеряли галерею, шахматы и все файлы-вложения, если вы когда-то грузили их на сервер

Слова Сандерсона о "Памяти Света"

Автор Laenare, 24 января 2013, 11:45

« назад - далее »

Никта

Особенно тот факт, что такой меч купить за два медных котла... это как-то аще сомнительно.
Самый добрый психопат Мирра
Из этого выйдет отличный перфоманс (с) Милада                     

И тут Надежда Всего Мира полезла на валун (с) Эгвейн

Valz

Цитата: Милада Сатор от 25 апреля 2013, 00:29Особенно тот факт, что такой меч купить за два медных котла... это как-то аще сомнительно.
Да даже за обычный хороший меч этого маловато будет.

Alexander

Но в этих"котлах" может быть намёк на обстоятельства получения меча (два поединка? с двумя соперниками?)

Шарин Налхара

Цитата: Alexander от 25 апреля 2013, 12:21
Но в этих"котлах" может быть намёк на обстоятельства получения меча (два поединка? с двумя соперниками?)
Иногда банан - это всего лишь банан. (C)
Шарин Налхара
Мать Матчасти
Леди Косы и Сковородки
Богиня, вампир, гном, охотник, принц Хаоса, пират, бабуля и Мистер Пушистиус.
Щасвирнус
Колдунья из Кварта
Янеубивашка (с)

Rubanok

Кто-нибудь в курсе какова мощь тех или иных ангриалов/са'ангриалов в сравнении? Понятно, что самое-самое это ЧК, но не упоминал ли где БС как соотносились по ТТХ Калландор, Жезл Воры и арт Демандреда (Сакарнен или как там бишь его)?
" - Да, братан Горацио, типа, есть на свете вещи, в которых не шарят наши муд...рецы, блин!", - тихо произнес Ранд глядя на стену коридора, на нацарапанную, вероятно копытом, кровавую надпись "Здесь была Бела!". Теперь он знал, что случилось с Асмодианом...

Valz

Цитата: Rubanok от 26 апреля 2013, 01:05Кто-нибудь в курсе какова мощь тех или иных ангриалов/са'ангриалов в сравнении? Понятно, что самое-самое это ЧК, но не упоминал ли где БС как соотносились по ТТХ Калландор, Жезл Воры и арт Демандреда (Сакарнен или как там бишь его)?
Цитировать
Demandred had a sa'angreal, and a powerful one. Similar in power to
Callandor; maybe stronger.
Оценка Логайна (хотя опять же, как он мог оценить силу, если Демандред был в круге? ???): Сакарнен близок по силе к Калландору, возможно сильнее. Наверное, именно тот (кроме ЧК), о котором говорила Ланфир в ВТ.
Цитировать
Я не могу позволить тебе взять его, — промолвила Ланфир, искоса поглядывая на Калландор. — Это слишком мощный са'ангриал. Из тех, какие может использовать мужчина, сильнее его есть только два.

Вернад

Laenare, не могли бы Вы попытаться прояснить у Сандерсона вопрос: использовал ли Ранд Калландор для усиления саидин одновременно с Моридином во время запечатывания скважины?

Laenare

Своего рода подведение итогов, ничего принципиально нового. Тут не всё, только наиболее интересное на мой взгляд.
Brandon Sanderson's Blog: The Wheel of Time Retrospective

The Gathering Storm
The Gathering Storm
Writing Process

[...]
I knew fans would be skeptical of me taking over the project in the first place, and I knew they'd be more skeptical when we announced a three-book split. That meant I wanted my most dynamic plots in the first book. (I knew the ending would carry its own book, and was never worried about that one being dynamic enough.) In addition, I wanted to split the four sequences—Rand/Egwene/Mat/Perrin—so that we had at least one in each book that Robert Jordan had done a lot of work on. Rand and Perrin had much less material finished for them than Mat and Egwene. So it was either Rand/Egwene or Perrin/Mat for the first book.
It soon became clear that I needed to lead with Rand/Egwene. They mirrored each other in very interesting ways, with Rand's narrative descent and Egwene's narrative ascent. When Rand was being contemplative, Egwene's plot had action—and vice versa. [...]
A book was forming in my head. Rand's absolute power driving him toward destruction and Egwene's specific lack of power elevating her toward rebuilding the White Tower. We needed a Mat section—I didn't want him absent for the book—so Hinderstap was my creation, devised after Harriet asked me to be "more disturbing and horrifying" in regards to the bubbles of evil that were coming into the book.

Egwene
The Egwene plot was an absolute delight to work on. Of all the things that Robert Jordan had been building for this last book (including the final chapter) before he died, I feel this was the most fully formed. Egwene's rise and the Seanchan assault played together perfectly in classic Wheel of Time fashion, and I got to participate in unique ways, working with his notes and instructions to craft his plotlines exactly as I feel he envisioned them.
One large change I did make was splitting the Egwene dinner with Elaida into two distinct scenes, instead of one single scene. I felt the pacing worked much better this way, and it complemented the Rand sequence better with the first dinner happening, Egwene getting sent to further work, then a climactic second dinner happening where I could really bring about Egwene's victory, all without her ever channeling.
In the Egwene sequence, I got to do the most truly collaborative work with Robert Jordan. In other places, I inserted scenes he'd written. In many others, I had to go with my gut, lacking instruction. With Egwene, I had a blend of explanations of scenes, written scenes, and Q&A prompts from Robert Jordan that made me feel as if I were working directly with him to bring about the sequence. If you want to see a full sequence in the books that I think is the closest to the way he'd have done it if he could have, I'd suggest the Egwene sequence in The Gathering Storm. (And beyond. Most of what we have for her was by his direction, inclusive of the events leading up to—and including—Merrilor.)

Rand
In taking on this project, one of my personal goals—if the series would allow it—was to focus more time on the main characters, particularly Rand. I love the middle books, with their exploration of other plots and characters, but the first book presented to us Rand, Perrin, Mat, and Egwene as our main characters. I feel that, in the true nature of the Wheel of Time, the appropriate thing to do was bring the attention back to them for the final books—and I feel Robert Jordan would have done so himself.
Rand needed to be the heart of the three novels. In pondering how to accomplish his outline, I was reminded of things I'd felt when first reading The Dragon Reborn. Rand's anguish as a character was powerful to me, and I thought, "Surely he can't go lower, be forced to go through more, than he's had happen to him here." The next few books affirmed this.
Then I read Lord of Chaos. That book breaks your heart; I found myself amazed that Rand could be brought down even lower. This progressed through the next books, with more being piled upon Rand—but the low points of Lord of Chaos are the most stark in my mind. I remember thinking, "Surely this is the bottom."
That was why, in The Gathering Storm, I needed to attempt what Robert Jordan had successfully done twice. I needed to bring Rand even lower than the reader had assumed, expected, or even thought possible. This was in part to fulfill arcs Robert Jordan had in place, in part because of his love for the Monomyth and the Campbellian hero's journey, but mostly because it felt right to me. Rand's redemption, so to speak, needed to be preceded by his lowest point in the series.
This also offered me an interesting storytelling opportunity. In the original outline, Rand's descent, his decision on Dragonmount, and his following actions as the Dragon Reborn would all happen in a single volume. In splitting the books, I could do the first part in one book, then have his actions in the second book introduce an interesting tension—the question of whether or not this new Rand was still the Rand we loved. I could prompt readers to fear that just as he became unrecognizable in the depths of his fall, he might become something unknowable in the heights of his redemption. It would make for a new kind of conflict, one I'd never explored before, through Towers of Midnight—before finally giving Rand more viewpoints in A Memory of Light to humanize him again. (Something Harriet was very glad to hear I was planning to do. Her main point regarding Rand was that he, in performing the actions he did in the last book, had to be very human in his approach to them. This was to be the story of an ordinary man who achieved something amazing, not an unknowable deity doing the same.)

Other Characters
I have a fondness for Aviendha, my personal favorite of the female leads in the Wheel of Time. (My favorite among the male leads is Perrin.) I wanted to see a return of Avi in the last books, as I felt we just hadn't had enough of her lately. I also have an interesting relationship with Nynaeve, a character who I (as a young man) resented. My opinion of her is the one that grew the most during the course of my reading as just a fan, and by Knife of Dreams I absolutely loved her. I knew that with all of the crowding in the last books, she actually wouldn't have a large part to play in the Last Battle. (Very few would be able to do so, beyond Rand/Egwene/Perrin/Mat.) Therefore, it was important to me to give her a solid and interesting sequence of scenes through both The Gathering Storm and Towers of Midnight. Her raising was not instructed by the notes, but was something I was insistent be in the books. (And along those lines, one thing Harriet insisted happen—and I was all too ready to oblige—was a meeting between Rand and his father.)
[свернуть]

Грядущая буря
Спойлер
[...]
Мне было известно, что фанаты скептически отнесутся к тому, что я возглавил проект, и станут ещё более скептически настроены, когда мы объявим о разделении "Памяти Света" на три книги. Это означало, что мне нужно было сделать первую книгу самой динамичной. (Я знал, что финалу [цикла] будет посвещена своя книга и никогда не переживал, что он окажется недостаточно динамичен.) К тому же я хотел разделить четыре сюжетных линии – Ранда, Эгвейн, Мэта и Перрина, – так, чтобы у нас в каждой книге имелся хотя бы один [персонаж], над которым Роберт Джордан достаточно поработал. По Ранду и Перрину было гораздо меньше законченного материала, чем по Эгвейн и Мэту. Таким образом, для первой книги подходили сюжетные линии Ранд | Эгвейн или Перрин | Мэт.
Вскоре стало понятно, что я должен был начать с Ранда | Эгвейн. Они зеркалят друг друга очень интересным образом, с последовательным падением Ранда и последовательным возвышением Эгвейн. Когда Ранд погружался в размышления, в сюжетах с Эгвейн шло действие - и наоборот. [...]
Книга сформировалась в моей голове. Абсолютная власть Ранда ведёт его к разрушению, а своего рода недостаток силы у Эгвейн приводит её к восстановлению Белой Башни. Нам нужны были вставки с Мэтом – я не хотел, чтобы он отсутствовал в книге, – так появился Хиндерстап, придуманный по просьбе Харриэт описать более "разрушительные и ужасающие" пузыри зла, которые появляются в книге.

Эгвейн
Работа над сюжетной линией Эгвейн была сплошным удовольствием. Среди всего, что Роберт Джордан успел создать для последней книги (включая последнюю главу), мне кажется, эта линия была наиболее завершённой. Возвышение Эгвейн и нападение Шончан вместе сыграли совершенно в духе "Колеса Времени". Я должен был применять нестандартный подход при работе с записями и инструкциями Джордана, чтобы сделать сюжетные линии такими, какими, по моему мнению, он хотел бы их видеть.
Я внёс одно большое изменение, разделив сцену ужина Эгвейн с Элайдой на две. Мне показалось, что развитие событий в таком ключе сработает лучше и дополнит линию Ранда сценой первого ужина, отправкой Эгвейн на отработку, а затем кульминацией во время второго ужина, где я действительно мог привести Эгвейн к победе, причём без направления Силы с её стороны.
В линии Эгвейн мне пришлось заниматься самой настоящей совместной работой с Робертом Джорданом. В одних местах я вставлял сцены, написанные им. Во многих других мне приходилось доверять своему чутью из-за лакун в его инструкциях. Относительно Эгвейн у меня была смесь из пояснений о сценах, написанных эпизодов и подсказок в виде Q&A от Роберта Джордана, что давало ощущение работы над текстом непосредственно вместе с ним. Если вы хотите увидеть в книгах целую сюжетную линию, которая, по-моему, ближе всего к тому, что он написал, если бы смог, могу предложить линию Эгвейн в "Грядущей буре". (И ещё. Почти всё, что у нас есть об Эгвейн, написано согласно указаниям РД, в том числе и события, которые привели к Меррилору и которые там произошли.)

Ранд
Когда я принялся за работу над циклом, одной из моих личных целей – если серия подобное позволила бы, – было уделить больше времени главным героям, особенно Ранду. Мне нравятся книги середины цикла, с их развитием прочих сюжетных линий и персонажей, но первая книга представляет нам Ранда, Перрина, Мэта и Эгвейн как главных героев. Мне кажется, было бы правильно, в духе "Колеса Времени", в последних книгах вернуть внимание обратно к ним – и, полагаю, сам Роберт Джордан сделал бы именно так.
Ранд должен был стать сердцем трёх романов. Размышляя над тем, как должным образом написать его линию, я вспомнил о том, что чувствовал, когда первый раз читал "Дракона Возрождённго". Страдания Ранда как персонажа произвели на меня сильное впечатление, и я подумал: " Разумеется, он не может опуститься ещё ниже, его не заставят пройти через ещё большее по сравнению с тем, что с ним уже случилось." Следующие несколько книг это подтвердили.
Затем я прочёл "Властелина Хаоса". Эта книга разбивает тебе сердце, я был поражён, что Ранда могут поставить в гораздо худшую ситуацию. Это усугублялось на протяжении последующих книг, всё больше и больше наваливалось на Ранда – но нижняя точка "Властелина Хаоса", на мой взгляд, самая сильная. Помнится, у меня была мысль: "Несомненно, это дно."
Вот почему в "Грядущей буре" мне надо было попытаться повторить то, что Роберт Джордан дважды успешно применял. Мне необходимо было опустить Ранда даже ниже, чем читатель мог предположить, ожидать или вообще считать возможным. Отчасти это было для того, чтобы завершить заложенные Джорданом сюжетные арки, отчасти из-за его любви к "мономифу" и путешествию героя "по Кэмпбеллу", но в основном потому, что мне это показалось правильным. Прозрению Ранда должна была предшествовать, так сказать, самая низкая точка в его развитии за время всего цикла.
Это также предоставило мне занятную возможность подачи сюжета. В исходной схеме падение Ранда, его решение на Драконовой горе и последующие действия в качестве Дракона Возрождённого должны были произойти в одном романе. Разделив один том на три, я мог поместить падение и прозрение в первую книгу, а затем с помощью его действий во второй книге привнести интересное внутреннее напряжение – вопрос о том, действительно ли этот новый Ранд всё тот же Ранд, которого мы любили. Я мог вызвать у читателей опасения, что ровно так же, как он стал совсем неузнаваем в глубине своего падения, Ранд мог стать кем-то совершенно непостижимым с высоты своего прозрения. В "Башнях полуночи" возник новый для меня вид конфликта – пока в "Памяти Света" Ранд, наконец, не получил бы больше ПоВов, которые вновь очеловечат его. (Харриэт была рада услышать, что я планирую так сделать. Суть её отношения к Ранду в том, что за всеми действиями, совершёнными им в последней книге, должен стоять просто человек. Это должна быть история обыкновенного человека, который достиг удивительных вершин, а не загадочного божества.)

Другие персонажи
Из женских персонажей "Колеса Времени" больше всех мне нравится Авиенда. Я хотел увидеть возвращение Авиенды в последних книгах, как мне кажется, до сих пор нам её не хватало. Также у меня интересные отношения с Найнив, персонажем, который меня в молодости возмущал. За время, пока я читал книги просто как фанат, моё мнение о ней выросло больше всего в сравнении с остальными, и к "Ножу снов" она мне полностью нравилась. Я знал, что из-за всей этой плотности событий в финальной книге у неё не будет по-настоящему большой роли в Последней битве. Так что для меня было важно дать ей серьёзную и интересную сюжетную линию как в "Грядущей буре", так и в "Башнях полуночи". Её испытание не было указано в заметках РД, но я настоял, чтобы оно вошло в книгу. (И ещё в тему, сценой, на которой Харриэт настояла – а я с удовольствием исполнил, – была встреча Ранда с отцом.)
[свернуть]

Towers of Midnight
Towers of Midnight
Writing Process

Part of the reason I'd decided upon doing Rand/Egwene first was because I knew that this book—Perrin's sequence in particular—was going to be the trickiest of the four major viewpoint sequences. Of the four leads, I felt Perrin was one of those who needed the most growth. In fact, he had as much to grow as Rand did—but in more subtle ways. Rand's descent was a result of the multitude of forces pushing against him, bearing him down, threating to crush him. He was brought to the point where he was because his personality issues were magnified a hundred times over by the extreme circumstances of his life. He cracked while trying desperately to find the right thing to do.
Perrin was different. He had major hangups that he consistently refused to confront, and in many ways was the farthest of the main characters from where he needed to be. Rand's transformation was more dramatic, but Perrin's was just as necessary.
It should be noted that I felt, both from the notes and my own readings of the series, that Mat was basically where Robert Jordan wanted him to be. This remains true even after I re-looked at Mat and tried to fix my interpretation of him. That doesn't mean that Mat is finished as a character, just that he was where Mr. Jordan wanted him for the Last Battle. Mat was going to have another series all his own after the main group of books, and some of his character progress was saved for those. (Note that those books are not going to be written.)
Egwene had a small amount of development left to do, but was mostly there. In The Gathering Storm, she faced the most critical challenges of her career, but Robert Jordan had brought her to the point where she needed to be in Knife of Dreams, and in the notes for A Memory of Light he had indicated specifically how she was to progress. It was mostly a matter of using the confrontations in the White Tower to manifest things she had already learned, and to show once and for all the person she had become.
As for the other characters, Elayne was where she needed to be, but Avi was not. (She had a great deal of growth left to her.) Nynaeve had reached the peak of her development, in my opinion, as had Min. At least this is my read on it, which is reflected in my interpretations of the various arcs of the characters.

Perrin
Perrin is my favorite character in the series, and has been since I was a youth. Like many readers, I was frustrated by his choices through the later books, though the writer in me really appreciated Robert Jordan's skillful guidance of the character. The problems Perrin confronted (sometimes poorly) highlighted his uncomfortable relationship with the wolves, his unwillingness to cut himself a break, and his ability to devote himself so utterly to one task that everything else vanished. (As a note, I feel this is one of the major things that made me empathize with Perrin for all those years. Of the main characters, he is the only artist. However, he's an artist like me—a focused project builder. A craftsman.)
Though I wanted to be careful not to overdo the concept, one of my goals in these last few books was to bring back ideas and conflicts from the first books—creating parallels and emphasizing the cyclical nature of the Wheel of Time. Again, this was dangerous. I didn't want these books to become a series of in-jokes, homages, and repetitions.
However, there are places where it was not only appropriate, but vital that we return to these themes. I felt one of those involved the Whitecloaks and Perrin, specifically the two Children of the Light he had killed during his clash with them in the very first book. This was a tricky sequence to plot. I wanted Perrin to manifest leadership in a way different from Rand or Egwene. Robert Jordan instructed that Perrin become a king, and I loved this plot arc for him—but in beginning it with the Whitecloaks, I threatened to leave Perrin weak and passive as a character. Of all the sequences in the books, I struggled with this one the most—mostly because of my own aspirations, goals, and dreams for what Perrin could become.
His plot is my favorite of the four for those reasons.
I had other goals for Perrin in this book. His experiences in the Wolf Dream needed to return, I felt, and push toward a final climax in the Last Hunt. This meant returning to a confrontation with Slayer, a mirrored character to Perrin with a dual nature. I wanted to highlight Perrin's instinctive use of his powers, as a contrast to the thoughtful, learned use of power represented by Egwene. People have asked if I think Perrin is better at Tel'aran'rhiod than Egwene. I don't think he is, the balefire-bending scene notwithstanding. They represent two sides of a coin, instinct and learning. In some cases Perrin will be more capable, and in others Egwene will shine.
The forging of Perrin's hammer, the death of Hopper, and the wounding of Perrin in the leg (which is mythologically significant) were in my narrative plan for him from the get-go. However, weaving them all together involved a lot of head/wall-bashing. I wanted a significance to Perrin's interactions with the Way of the Leaf as well, and to build a rapport between him and Galad—in my reads of the characters, I felt they would make for unlikely friends.
Of all the major plot sequences in the books, Perrin's was the one where I had the most freedom—but also the most danger of straying too far from Robert Jordan's vision for who the character should be. His instructions for Perrin focused almost entirely on the person Perrin would be after the Last Battle, with little or no direction on how to bring him there. Perrin was fully in my hands, and I wanted to take extra care to guide my favorite character toward the ending.
I will note, by the way, that Verin's interaction with Egwene in The Gathering Storm was my biggest surprise from the notes. My second biggest was the Thom/Moiraine engagement. Robert Jordan wrote that scene, and I was surprised to read it. (As I said, though I loved and had read the books, there are plenty of fans who were bigger fans than myself—and to them, this was no surprise.) I didn't pick up the subtle hints of a relationship between the two of them until my reread following my getting the notes.

Mat
Robert Jordan had written much of Mat's plot, and left instructions on much of the rest. My challenge with Mat in this book, then, wasn't to complete his arc—which was quite good. It was to do a better job with Mat than I had in the previous book.
In order to do Mat right, I went back to Robert Jordan's writing. This time, I dissected Mat, looking at him as a craftsman. I saw a depth of internal narrative that was unlike anything I'd analyzed before. Of all the Wheel of Time characters, Mat is the least trustworthy narrator. What he thinks, feels, and does are sometimes three very different things. His narrative itself is filled with snark and beautifully clever lines, but a relative few of those actually leave his lips. The harder he tries to do something, often the worse it turns out for him. Mat's at his best when he lets instinct lead, regardless of what his internal monologue says.
This makes him very tricky to write, and is why my initial gut instinct on how to do him was wrong. I think for a lot of Wheel of Time readers, Mat is the big surprise in the series. The sometimes snarky, but often grumpy sidekick from the first two books transforms into a unique blend of awesomeness I haven't found in any other story.
I feel that my stab at writing Mat in Towers of Midnight is far better than it was in The Gathering Storm, though I'm not sure I got him right until A Memory of Light. I know some fans will disagree that I ever did get him right, but I am pleased with—and comfortable with—the Mat of these latter two books. Though, of course, having Robert Jordan's more detailed instructions for Mat in these books does help.
[свернуть]

Башни полуночи
Спойлер
Одной из причин, по которой я решил проработать сначала линии Ранда и Эгвейн, было то, что сюжетная линия Перрина станет для меня самой сложной. Из всех четырёх главных героев, на мой взгляд, Перрину нужен был самый большой личностный рост. Фактически, он должен был развиться так же сильно, как и Ранд, но менее очевидным образом. Падение Ранда было результатом действия множества сил, давивших на него, пытавшихся его сломить и уничтожить. Его довели до той точки, где он был, потому, что личностные проблемы многократно усугублялись исключительными обстоятельствами в жизни Ранда. Он был надломлен в то время, пока отчаянно пытался найти верный путь.
С Перрином всё по-другому. У него имелись крупные проблемы, с которыми он упорно отказывался бороться, и во многих отношениях Перрин находился дальше всех остальных героев от того, кем должен был бы стать. Преображение Ранда было более драматичным, Перрин же менялся по мере необходимости. Стоит отметить, что Мэт по моему мнению, основанному как на черновиках, так и на собственных впечатлениях от серии, был именно там, где хотел Роберт Джордан. Ничего не поменялось даже после того, как я вновь вернулся к Мэту, чтобы попытаться определиться со своей трактовкой героя. Из этого не следует, что как персонаж Мэт завершён, это значит только то, что он именно там, где Джордан хотел его видеть на момент Последней битвы. Мэт должен был принять участие в своей собственной серии книг после завершения основного цикла, и некоторая доля его развития как персонажа должна была прийтись на них. (Учтите, что эти книги никогда не будут написаны.)
Над развитием Эгвейн ещё надо было немного поработать, но по большому счёту она уже была такой, какой должна. В "Грядущей буре" она столкнулась с самыми сложными задачами в своей карьере, но в "Ноже снов" Роберт Джордан уже привёл её в ту точку, которую Эгвейн необходимо было достичь, и в примечаниях к "Памяти Света" он конкретно указал, каким образом её линия должна была развиваться в дальнейшем. Это был главным образом вопрос использования противостояния в Белой Башне для демонстрации тех вещей, которым она уже научилась и для того, чтобы показать, каким человеком стала Эгвейн.
Что касается остальных персонажей, Илэйн была там, где и должна, в отличие от Авиенды. (Ей ещё предстояло немало вырасти над собой.) Найнив достигла пика своего развития, на мой взгляд, также как и Мин. По крайней мере, таково моё прочтение, и оно отражается на моей трактовке персонажей и их сюжетных линий.

Перрин
Перрин с самого начала был моим любимым героем цикла. Как и многих читателей, меня расстроили его поступки в последних книгах, хотя писатель во мне на самом деле оценил, как умело Роберт Джордан управляется с персонажем. Проблемы, с которыми сталкивается Перрин (зачастую безуспешно), это в первую очередь напряжённые отношения с волками, его нежелание дать себе передышку и его способность посвятить себя одному делу до такой степени, что всё остальное для него исчезает. (Стоит заметить, что это одна из главных вещей, которые, как мне кажется, заставляли меня сопереживать Перрину все эти годы. Среди главных героев он один – творец. Однако, он творец вроде меня – сосредоточенный на создании определённого проекта. Мастер.)
Пусть я и хотел не переусердствовать с воплощением концепции, одной из моих целей в последних книгах было возвращение идей и конфликтов начала серии, чтобы провести параллели и подчеркнуть цикличность природы Колеса Времени. Повторюсь, это было рискованно. Я не хотел, чтобы книги превратились в набор внутренних шуточек, отсылок и повторений.
Тем не менее, есть места, где такой подход оказался не просто целесообразным, было очень важно, что мы возвращаемся к тем вопросам. Полагаю, один из них включает в себя Белоплащников и Перрина, особенно тех двоих Детей Света, которых он убил в самой первой книге. Это была весьма сложная для работы сюжетная линия. Я хотел, чтобы Перрин проявил себя лидером иным образом, чем Ранд или Эгвейн. Роберт Джордан указал, что Перрин станет королём, и мне очень понравилась эта его сюжетная арка – но учитывая, что началась она с Белоплащников, была угроза, что Перрин останется слабым и пассивным персонажем. Из всех сюжетных линий над этой пришлось попотеть больше всего - в основном из-за моих собственных целей и представлений о том, каким может стать Перрин.
Поэтому его линия – моя любимая.
У меня были иные задачи для Перрина в этой книге. Нужно было вернуть его посещения волчьего сна и добраться наконец до кульминации Последней охоты. Это означало и возвращение конфронтации с Губителем, зеркальным Перрину персонажем с двойственной природой. Я хотел подчеркнуть инстинктивность применения Перрином его способностей на контрасте с вдумчивым, "академическим" подходом к использованию силы со стороны Эгвейн. Люди спрашивают меня, считаю ли я, что Перрин в Тел'Аран'риоде [ориентируется] лучше Эгвейн. Не думаю, несмотря на сцену с отражённым погибельным огнём. Они представляют собой две стороны одной медали, инстинкт и обучение. В некоторых случаях Перрин окажется более способным, в других же выделится Эгвейн.
Ковка нового молота, смерть Прыгуна, ранение в ногу (имеющее мифологическое значение) с самого начала входили в его сюжетную линию. Однако свести их вместе было настоящей головной болью. Я хотел отметить взаимодействие Перрина с Путём Листа и построить отношения между ним и Галадом – согласно моему представлению о героях они вряд ли стали бы друзьями.
По сравнению с другими крупными сюжетными линиями, в отношении Перрина мне была предоставлена наибольшая свобода – но тут также был риск отойти слишком далеко от видения персонажа Робертом Джорданом. Его заметки относительно Перрина в основном были сосредоточены на том, каким он будет после Последней Битвы, и практически отсутствовали указания о том, как именно он таким станет. Перрин оказался полностью в моих руках, и я хотел быть особенно осторожным, подводя своего любимого персонажа к финалу.

Мэт
Роберт Джордан многое написал из сюжетной линии Мэта, и о многом же оставил указания. Относительно Мэта задачей было не завершение его сюжетной арки – она вполне себе хороша. Задачей было написать Мэта лучше, чем я это сделал в "Грядущей буре".
Чтобы образ Мэта вышел таким, как надо, я вернулся к текстам Роберта Джордана. На этот раз я анализировал Мэта с позиции ремесленника. Я увидел глубину внутри повествования, не имевшую ничего общего с тем, что раньше в нём находил. Среди всех героев "Колеса Времени" Мэт наименее надёжный рассказчик. То, что он думает, чувствует и делает, это периодически три совершенно разные вещи. Само по себе повествование от лица Мэта наполнено сарказмом и потрясающе умными замечаниями, но довольно мало что из этого на самом деле слетает с его губ. Чем сильнее он пытается что-то сделать, тем, зачастую, хуже для него всё оборачивается. Мэт блистает в те моменты, когда позволяет своим инстинктам вести его, вне зависимости от того, что говорится в его внутреннем монологе.
Именно поэтому его сложно писать, вот почему поначалу моё чутьё касаемо Мэта подвело меня. Полагаю, для многих читателей "Колеса Времени" Мэт – один из больших сюрпризов цикла. Иногда язвительный, но чаще сварливый приятель из первых двух книг превращается в исключительную смесь крутости и восхищения, которая ни в какой другой истории мне больше не встречалась.
Как мне кажется, попытка написать Мэта в "Башнях полуночи" у меня удалась много лучше, чем в "Грядущей буре", хотя я не уверен, что вплоть до "Памяти Света" правильно его прочувствовал. Мне известно, что некоторые фанаты вообще не считают, что я когда-либо писал его правильно, но я доволен Мэтом в последних двух книгах. Хотя, разумеется, наличие более подробных указаний Роберта Джордана относительно Мэта в этих книгах очень помогло.
[свернуть]

A Memory of Light
A Memory of Light
The Black Tower
Robert Jordan didn't leave me a ton of direction regarding the Black Tower. There were a few gems that we knew, but in a lot of places I was left to follow my instincts regarding the plotting points he had built across the last few books. He did leave a lot of clear instructions regarding Taim, fortunately, including his backstory and instructions for a scene where Taim was named as one of the Forsaken.

Androl and Pevara
In working on the Black Tower plot, one thing I realized early on was that I wanted a new viewpoint character to be involved. One reason was that we didn't have anyone to really show the lives of the everyday members of the Black Tower. It felt like a hole in the viewpoint mosaic for the series. In addition, each Wheel of Time book—almost without exception—has either introduced a new viewpoint character or added a great deal of depth to a character who had only seen minimal use before. As we were drawing near to the end of the series, I didn't want to expand this very far. However, I did want to add at least one character across the three books I was doing.
I went to Team Jordan with the suggestion that I could fulfill both of these purposes by using one of the rank-and-file members of the Black Tower, preferably someone who wasn't a full Asha'man and was something of a blank slate. They suggested Androl. The notes were silent regarding him, and while he had been around, he so far hadn't had the spotlight on him. He seemed the perfect character to dig into.
A few more things got spun into this sequence. One was my desire to expand the usage of gateways in the series. For years, as an aspiring writer, I imagined how I would use gateways if writing a book that included them. I went so far as to include in the Stormlight Archive a magic system built around a similar teleportation mechanic. Being able to work on the Wheel of Time was a thrill for many reasons, but one big one was that it let me play with one of my favorite magic systems and nudge it in a few new directions. I've said that I didn't want to make a large number of new weaves, but instead find ways to use established weaves in new ways. I also liked the idea of expanding on the system for people who have a specific talent in certain areas of the One Power.
Androl became my gateway expert. Another vital key in building him came from Harriet, who mailed me a long article about a leatherworker she found in Mr. Jordan's notes. She said, "He was planning to use this somewhere, but we don't know where."
One final piece for his storyline came during my rereads of the series, where I felt that at times the fandom had been too down on the Red Ajah. True, they had some serious problems with their leadership in the books, but their purpose was noble. I feel that many readers wanted to treat them as the Wheel of Time equivalent of Slytherin—the house of no-goods, with every member a various form of nasty. Robert Jordan himself worked to counteract this, adding a great deal of depth to the Ajah by introducing Pevara. She had long been one of my favorite side characters, and I wanted her to have a strong plot in the last books. Building a relationship between her and Androl felt very natural to me, as it not only allowed me to explore the bonding process, but also let me work a small romance into the last three books—another thing that was present in most Wheel of Time books. The ways I pushed the Androl/Pevara bond was also something of an exploration and experiment. Though this was suggested by the things Robert Jordan wrote, I did have some freedom in how to adapt it. I felt that paralleling the wolf bond made sense, with (of course) its own distinctions.
Finding a place to put the Pevara/Androl sequence into the books, however, proved difficult. Towers of Midnight was the book where we suffered the biggest time crunch. That was the novel where I'd plotted to put most of the Black Tower sequence, but in the end it didn't fit—partially because we just didn't have time for me to write it. So, while I did finish some chapters to put there, the soul of the sequence got pushed off to A Memory of Light, if I managed to find time for it.
I did find time—in part because of cutting the Perrin sequence. Losing those 17,000 words left an imbalance to the pacing of the final book. It needed a plot sequence with more specific tension to balance out the more sweeping sequences early in the book where characters plan, plot, and argue. I was able to expand Androl/Pevara to fit this hole, and to show a lot of things I really wanted to show in the books.

Rand and Logain
I made a few interesting decisions with the Black Tower sequence. The first was to not involve Rand. Though it would have been a nice narrative balance to have Rand come save the Asha'man in contrast to them saving him in book six, I felt that Rand was riding to the rescue too often. The Black Tower was about to lose him permanently, and if its members could not face their problems on their own, then thematically they'd be left at the end of the series hampered and undermined. Beyond this, I believed that Rand's personality (as shown in earlier books) would push him to avoid being pulled into a potential trap at the Black Tower. His argument that he couldn't risk a confrontation is a good one. Androl and company had to face their problems on their own—save for the help of an Aes Sedai, another thing I felt to be thematically important.
Perhaps the most controversial decision (among Team Jordan) that I made with this sequence was to push Logain toward being a darker figure. Following his extended torture, I felt that Logain would emerge as a different person—though he'd always been somewhat dark. Some members of Team Jordan felt he was past that, and I disagreed. Logan was a false Dragon, gentled then healed, head of a group of men going insane who owed loyalty to Rand—but who rarely interacted with him. There is so much going on with this guy that he could have carried an entire series on his own.
I wanted him to wrestle with all of this. Logain's life ever since his capture way back when seemed to have been one of being shoved this way and then that. He needed to decide for himself what kind of Black Tower he was going to rule, if he was going to earn the honor of men as was promised. (And yes, this had not yet happened at the end of the series.) Logain, so far as I know, never once let go of power in the series—it was always ripped from his fingers. In this case, he was allowed to choose.

Egwene
There were three particular things that were quite a challenge in writing this last book. The first was how to use Rand fighting the Dark One in a way that would be interesting, visual, and powerful. The second was how to do the tactics of a large-scale battle. The final one had to do with Egwene.
In his notes, Robert Jordan was very specific about the fact that Rand and Egwene needed to almost come to blows in the lead-up to the Last Battle. He called it the grand union of the armies against Rand, whose decisions were considered too radical, too dangerous, to be allowed to proceed. Moiraine was to be the force that brought the two of them together, unifying the armies of light, cementing her importance—and showing why she needed to be rescued by Mat before the Last Battle. (There were a lot of instructions about what Moiraine was to say, and some good writing on that meeting at the Field of Merrilor.)
The burden upon me was to realistically bring Rand and Egwene to the point where the reader believed they'd fight one another—or at least go to the Last Battle separately, without cohesion—if Moiraine hadn't intervened. This was difficult. Having The Gathering Storm end on such a high note for Egwene left me struggling to figure out how, in Towers of Midnight and A Memory of Light, to make her go at cross-purposes to Rand without alienating the reader from her viewpoints. I felt what she was doing was very realistic and in character for who she was, but I also knew that making the decisions she would make was going to cause some readers to be very annoyed with her.
In the end, I decided that the proper course was to let them be annoyed. The very same strength that had made Egwene shine in The Gathering Storm was also the strength that let her lead the Aes Sedai—of whom she had truly become one. The will of the Aes Sedai against the rest of the world is a major theme of the Wheel of Time, and say what you will of it, the theme is consistent—as are the characters. Egwene was at their head. Yes, I wanted her to be relatable, but I also wanted it clear that she was Aes Sedai, and she wasn't about to let someone else dominate the decisions on how to approach the Last Battle.
[свернуть]

Память Света
Спойлер
Чёрная Башня
Роберт Джордан мало что оставил мне о Чёрной Башне. Было несколько жемчужин, о которых мы знали, но во многом мне оставалось только следовать своим инстинктам относительно тех сюжетных точек, которые он разработал в своих последних книгах. К счастью, он оставил много чётких указаний о Таиме, включая его предысторию и заметки по сцене, где Таим был назван одним из Отрёкшихся.

Андрол и Певара
При разработке сюжетной линии Чёрной Башни, я быстро понял, что мне нужно ввести нового персонажа с ПоВ'ом. Одна из причин заключалась в том, что у нас не было того, через кого можно на самом деле показать повседневную жизнь в Чёрной Башне. Это казалось дырой в мозаике ПоВ'ов со всей серии. Кроме того, в каждой книге "Колеса Времени" – почти без исключений, – либо вводился новый герой с ПоВ'ом, либо добавлялась глубина проработки того персонажа, который прежде только мелькал на страницах цикла. Поскольку мы приближались к концу серии, я не хотел сильно этим увлекаться. Однако я хотел добавить хотя бы одного персонажа в те книги, над которыми работал.
Я обратился к Команде Джордана с предложением о том, что мог бы достичь обеих целей, использовав кого-то из рядовых членов Чёрной Башни, предпочтительно не полного Аша'мана и без предыстории. Они посоветовали Андрола. В примечаниях о нём ничего не было, и хоть он и присутствовал в повествовании, но не был в центре внимания. Он казался идеальным персонажем для работы.
Есть ещё несколько вещей, которые связаны с этой сюжетной линией. Одним из моих пожеланий было расширить область применения переходных врат в цикле. [...]
Андрол стал моим специалистом по переходным вратам. Другой важный ключ для создания этого героя предоставила Харриэт, которая прислала мне большую статью о кожевенном деле, найденную ей в записях Джордана. "Он планировал это использовать, но мы не знаем где."
Заключительная часть для сюжетной линии Андрола появилась в результате моего перечитывания цикла, когда я почувствовал, что время от времени фандом слишком негативно настроен по отношению к Красной Айя. Правда в книгах у них имелись серьёзные проблемы с управлением, но их цель была благородной. Мне казалось, что многие читатели хотели бы рассматривать их как аналог Слизерина в версии "Колеса Времени" – дом/факультет плохишей, каждый из которых по-своему отвратителен. Сам Роберт Джордан писал в противовес [этому мнению] и добавил значительную глубину Айя, введя Певару. Она уже давно стала одним из моих любимых второстепенных персонажей, и я хотел, чтобы у Певары была заметная сюжетная линия в финале цикла. Мне показалось, будет естественным выстроить отношения между ней и Андролом, поскольку это не только позволило исследовать процесс связывания Узами, но также дало возможность добавить немного романтики в последние книги – ещё одна вещь, которая присутствовала в большинстве томов "Колеса Времени". То, как я развил узы между Андролом и Певарой, было своего рода исследованием и экспериментом. Хоть это и основывалось на том, что писал Роберт Джордан, у меня была некоторая доля свободы в использовании тех вещей. Мне показалась, будет уместна параллель с волчьей связью, разумеется, учитывая соответствующие различия.
Однако, найти место для линии Певара | Андрол оказалось не так просто. В "Башнях полуночи" мы разбирались с самым большим разрывом в таймлайне [прим.: линия Перрина]. В этот роман я хотел поместить большую часть сюжетной арки Чёрной Башни, но в итоге она туда не попала – частично из-за того, что мне не хватило времени для её написания. Так что, хоть я и закончил несколько глав для "Башен", львиную долю сюжетной линии пришлось переместить в "Память Света", при условии, что мне удалось бы найти для неё время.
Время нашлось – в частности, из-за сокращения линии Перрина. Удаление тех 17,000 слов повлекло за собой несогласованность в развитии финальной книги. Требовалась сюжетная линия с персонализированным конфликтом чтобы уравновесить линии с более общим конфликтом из начала книги, где персонажи строят планы и спорят друг с другом. Я смог расширить линию Андрол | Певара, чтобы заполнить дыру и показать множество вещей, которые мне действительно хотелось увидеть в этой книге.

Ранд и Логейн
Я принял несколько интересных решений касаемо Чёрной Башни. Во-первых, не привлекать Ранда. Хотя получился бы неплохой баланс в повествовании, если бы Ранд пришёл спасти Аша'манов, отзеркалив то, как они спасли его в шестой книге, мне показалось, что Ранд слишком часто оказывал помощь. Чёрная Башня вскоре потеряет его навсегда, и если её члены не в состоянии справиться со своими проблемами сами, тогда по итогам цикла они остались бы разбитыми и разобщёнными. Кроме того, полагаю, Ранд (как это показано в ранних книгах) старался бы избежать потенциальной ловушки в Чёрной Башне. Его довод о том, что он не может рисковать и ввязываться в стычку, вполне хорош. Андролу и остальным пришлось самим решать свои проблемы – за исключением помощи отдельной Айз Седай, и это ещё один момент, который показался мне важным для развития темы.
Пожалуй, наибольшие споры внутри команды Джордана вызвало моё решение сделать Логейна более тёмной фигурой. После длительных пыток Логейн, как мне кажется, стал другим человеком – хотя внутри него всегда было немного темноты. Некоторые участники команды Джордана полагали, что он оставил это в прошлом, но я не разделяю их точку зрения. Логейн был Лжедраконом, был укрощён, а затем исцелён, возглавлял группу постепенно сходивших с ума мужчин, которые присягнули на верность Ранду – но которые редко взаимодействовали с ним. В течение цикла с этим парнем много происходит того, с чем ему самому приходится справляться.
Я хотел, чтобы он боролся со всем этим. Кажется, начиная с его захвата, Логейна толкало из стороны в сторону. Логейн должен был решить для себя, какой станет та Чёрная Башня, возглавить которую собрался, раз уж он решил заработать уважение людей, как и было обещано. (И да, на конец цикла этого ещё не произошло.) Насколько мне известно, за весь цикл Логейн никогда не выпускал власть – её всегда вырывали у него из рук. На сей раз ему был дан выбор.

Эгвейн
Было три особо сложных момента при написании последней книги. Во-первых, как представить сражение Ранда с Тёмным так, чтобы это было интересно, наглядно и внушительно. Во-вторых, как разобраться с тактикой в крупномасштабных сражениях. В-третьих, что делать с Эгвейн.
В своих записях Роберт Джордан был весьма конкретен о том, что Ранд и Эгвейн должны почти дойти до сражения [друг с другом] в преддверии Последней Битвы. Он назвал это великим союзом армий против Ранда,  решения которого считались слишком радикальными, слишком опасными, чтобы можно было позволить их воплотить. Морейн стала силой, которая свела их вместе, чтобы объединить армии Света; это подчеркнуло её важность и показало, почему Мэту необходимо было спасти её перед Последней Битвой. (Было много указаний о том, что Морейн должна сказать, и несколько написанных сцен, относящихся к встрече на Поле Меррилор.)
Передо мной стояла задача реалистично подвести Ранда и Эгвейн к точке, где читатель поверил, что они стали бы сражаться друг против друга - или, по крайней мере, отправились бы на Последнюю Битву поодиночке, – не появись Морейн. Это было сложно. Закончившаяся для Эгвейн на пике "Грядущая буря" вынудила меня искать такой способ подать то, она идёт наперекор целям Ранда в "Башнях" и "Памяти Света", чтобы не вызвать у читателей отторжения её ПоВ'ами. Мне кажется, всё, что делала Эгвейн, было реалистично и в духе того человека, каким она была. Но я также знал, что принимаемые ею решения будут сильно раздражать некоторых читателей.
В конце концов, я решил, что будет правильным позволить им испытывать раздражение. Сила, благодаря которой Эгвейн блистала в "Грядущей буре", была той же силой, что дала ей возможность возглавить Айз Седай – одной из которых она на самом деле стала. Воля Айз Седай против всего остального мира – среди главных тем "Колеса Времени", и что ни говори, тема эта последовательна – равно как и персонажи. Эгвейн стала во главе Белой Башни. Да, я хотел, чтобы её воспринимали в положительном ключе, но также хотел ясно дать понять, что Эгвейн была Айз Седай и не собиралась позволить кому-либо ещё контролировать подготовку к Последней Битве.
[свернуть]

Superradge

Довольно интересно . Спасибо , Лэйнар !

feone

Интересно и показательно. Что начинаешь вымучивать, когда душа не лежит, всегда выходит довольно искусственно. То, что БС было сложнее всего, удивительно совпало с моими к нему претензиями, за исключением самого сражения с Тёмным.